Priča o violinisti Lazaru Novakoviću – Lazici

Kulturno istorijsko društvo „Pčesa“ (Proleće na čenejskim salašima) u okviru edicije kulturno istorijska baština Vojvodine svake godine izdaje na određene teme knjigu. Danilo Drapšin je redovni član Pčese. U knjizi „Cigane moj“ – Romi u Vojvodini (1997.god.) objavio je tekst o čuvenom violinisti iz Srbobrana Lazici Novakoviću. Kompletan tekst možete da pročitate na našem site-u. Legenda violine Lazica zauvek nas je napustio 12.10.2005. godine tako da je ovaj tekst utoliko vredniji, kao uspomena na ovog umetnika.

Zamislite sebe kao redovnog gosta kafana, hotela, restorana,svadbi, raznih banketa, prijema itd. I sve to počev od davne 1946. godine pa do dana današnjeg. I tako punih pedeset godina.

Ako ste ovo gore navedeno zamislili, onda veoma lako možete zamisliti još i to, da je ta Vaša šetnja od pedeset godina, ima pravac i red koji je imao i jedan violinista iz Srbobrana, sa stažom od punih pedeset godina, violinista Lazar Novaković – Lazica.

                Ovo je priča o njemu.

Rođen je 31. januara 1928. godine u Srbobranu od oca Milorada Novakovića, Ciganina iz Srbobrana i majke Savete Jovanović Ciganke iz Mola.

Četiri razreda osnovne škole je završio u Srbobranu. Oženio se Katicom Marjanov iz Srbobrana, sa kojom ima troje dece, ćerke Ivanku i Savetu i sina Radomira.

Violinu je počeo svirati krajem 1939. godine, a prvi učitelj mu je bio otac Milorad.

Zatim se seli u Mol gde ga je sviranju podučavao u svojoj privatnoj školi Joca Milinkov – Mimika, a potom i profesor Heveši iz Bečeja.

Prvi korak Vaše pedesetogodišnje šetnje je napravljen 1946. godine u Srbobranu u javnoj kafani „Korzo“, gde je svirala okrnjena Kurjakova banda tamburaša, a među prekaljenim muzičarima izdvajao se jedan gologlavi mali Ciganin, koji je svirao violinu. Zvali su ga Lazica.

E, to je prvi javni nastup Lazara Novakovića – Lazice.

Sledeći koraci u raznim pravcima, po najrazličitijim gradovima, varošima i selima Vojvodine, Jugoslavije, pa i inostranstva. Navešćemo neke, za koje smatramo da će pokazati životni put našeg violiniste, a druge koje ne navedemo, svaki čitalac ove priče koji ga je jednom čuo, sam će se setiti ili će to ostati ne zabeleženo kao mala tajna. E, pa evo nas u Subotici, gde smo se, bogami, poprilično zadržali, obilazeći kafane na Paliću, pa „Spartak“, „Bela Lađa“, „Zagreb“ itd., svirajući sa mađarskim Ciganima, od kojih je naš violinista naučio da svira klasiku, stare ciganske pesme i romanse. Posle ovog iskustva uključuje se u bandu čuvenog  Miloša Jovanovića- Miloša Velikog.

Onda Sombor, Restoran „Beograd“ i muziciranje sa bandom Hanu Joške. Posle Sombora Bačka Palanka, banda Neše Jovanovića i sviranje u Ribljoj čardi.

Kao kruna uspešnog sviranja stiže u Petrovaradin, na čuvenu Tvrđavu, hotel „Varadin“.

Da ne preskočim Bečej i sviranje sa čuvenim Kozarcima.

U ovoj velikoj šetnji po Vojvodini uvek se vraćao u svoj Srbobran, svirao u njemu neko vreme i ponovo kretao na put. U svom Srbobranu je svirao u „Balkanu“, „Žaba baru“, „Beogradu“ ( Maju ), hotelu „Elan“, gde je uvek rado viđen i veoma dobro primljen i slušan.

Pošto se pročuo kao izuzetan violinista to ga je odvelo i izvan granica Vojvodine, pa tako stiže u Zagreb sa bandom Braće Jovanović, deronjskih Cigana, i to u hotel „Esplanad“ – u, a odatle se spušta na more u Split i Šibenik.

Tako, sada već veoma poznat violinista, Lazica se uputio u inostranstvo. Prvo je svirao sa bandom ruskih Cigana u Parizu, i to u restoranu „Beograd“. Iz Francuske se seli u Belgiju, pa u Holandiju i dalje u Nemačku.

Nakon ove dugogodišnje šetnje, ponovo se vraća u Srbobran, gde Lazica danas svira u restoranu „ Zvezda“ sa tamburaškim orkestrom „Stari zvuci“ iz Turije.

Pored navedenih i ne navedenih restorana, kafana, hotela, naš Lazica je odsvirao oko 150 svadbi, puno ispraćaja vojnika, mnogo maturskih večeri, godišnjica, banketa, rođendana itd.

Hajde da sada zavšimo šetnju, posle punih pedeset godina, hajde da pored ovog nabrajanja damo reč Lazici i čujemo nekoliko reči o Ciganima svircima:

„ Po mom mišljenju najbolje ciganske tamburaške bande u ovom pedestogodišnjem periodu bile su:

-          Jovica Jovanović iz Despotova

-          Leletona iz Deronja

-          Miloša Velikog iz Subotice

-          Nenadova iz Silbaša, i

-          Mišina iz Bačke Palanke

Moj Srbobran je imao jednu staru tamburašku cigansku bandu u periodu od 1935. do 1954. godine, koja se zvala BLAGINA BANDA, po violinisti Obradu Jovanoviću, zvanom Blaga, a u kojoj su još svirali Nedeljko i Cveta Janošev, Ljubiša Brankov, Laza Nikolić, Milorad Novaković, Ilija Zlatanov i Milan Petić – Šoja.

Pored ove bande iz Srbobrana su još svirci Milorad Aleksandrović – Joza, Miška i Gliša Aleksandrović i Dafinu Janošev.

A sada ću vam kazati još nekoliko reči o sebi.

Od 1946. godine kada sam počeo svirati ozbiljnije violinu pa do danas, promenio sam tri violine, a ova u koju sada sviram je kod mene od 1961. godine.

Najbolji gosti , kojima sam svirao su iz Sombora, Subotice, Srbobrana...

Najbolje svadbe su u Turiji i Srbobranu.

Za ovih pedeset godina sviranja stekao sam penziju ( od 1991), a od zarađenih para iškolavao sam decu i kupio kuću u centru Srbobrana.

Žao mi je što moja deca ne sviraju...

Ovakvu priču je zaslužio Lazar Novaković – Lazica, violinista iz Srbobrana.

Hvala mu u ime svih onih koje je tokom  pedeset godina veselio.

Danilo Drapšin

(Iz knjige "Cigane moj" - Romi u Vojvodini 1997.)