ТУРИНСКА  БРИЦА

ИСТОРИЈАТ –

Турија је настала 1426 године. Туринци су се 1745. године изјаснили за граничарску службу, а документа из тог времена кажу:

Туринци су били чувени граничари, храбри и неустрашиви. Наоружани су класичним наоружањем тога времена, а поред тога су имали повеће бритве, туринске брице, које су задржали до данас. Из тога времена потиче и песма: „лако ти је познати туринца, велик бећар а још већа брица“.

ДОГОДИЛО СЕ –

После другог светског рата, негде 1947. године па све до 1955. године, приликом путовања возом вршен је надзор путника од стране милиције, а по питању поседовања и ношења личне карте. То је рађено и на релацији Врбас – Бечеј, где су веома чести путници били Туринци.

У почетку те контроле и туринци су редовно показивали личне карте милиционерима, али једном приликом док је један туринац вадио личну карту,  испаде му брица – туринска брица.

Од тада сви туринци су уместо личне карте показивали брицу, а милиционери говорили – уреду је, ти си туринац.

ПИСАЦ ИЗ ТУРИЈЕ ДРАГОМИР ПОПНОВАКОВ – О ТУРИНСКОЈ БРИЦИ

Туринска брица је танка и оштра. Да није дугачка, могло би се рећи да је дамска.

А није дамска зато што ( по правилнику ) мора да стане у пивску флашу и да сечиво вири два прста.

А та два прста, то је она варљива дужина- дебљина коју не може нико да измери, јер многи се питају – чија два прста? Да ли су то два прста виолинисте, клавиристе, гинеколога, дактилографкиње, сеоског кнеза, или су то прсти туринских сељака и месара, који су дебели, да простите, колико и туринске кобасице.

Некад, у прошлости, туринска бриса је била нагла и брза, често се укључујући у расправе и спорења.

У Турији се дешавало да непристојни гости буду изведени из кафане, или са игранке, и по мраку, на превару, одведени на гробље.

Тамо су Туринци од њих тражили да плачу над нечијим гробом.

Просто им се заповедало – овде лежи мој деда, који је био јако добар човек, ајд' плачи. Гост, наравно,  није могао тек тако да заплаче за нечијим дедом, без припреме и увода, па још у мраку пред спомеником који се није добро ни видео.

Да би госту смекшали срце морали су одмах да га бију.

И тако се над гробљем разлегало принудно плакање и јаукање уз претњу дугих и оштрих брица уперених у ребра.

Обично је један од младића, вођа групе, говорио – не дај боже да те случајно убоде туринска брица, у први мах може ти се учинити да је бол сличан оном од невешто дате инекције, али несвест је брза и кад је осетиш већ је касно – зато бежите из села.

Тако је било у прошлости. Туринска брица је одавно припитомљена и служи искључиво за сечење кобасица и доброг печења.

Туринска брица је један од симбола кобасицијаде.