PUTEŠESTVIJE JEDNE ŠUNKE
Milenko Genčić, beležio je bisere sa srbobranskog šora. To su anegdote u kojima se provlači tajanstvenost, nedopuštena misao i čovekova potreba da duši da oduška. Zanemarena književna vrsta, anegdota je bila i ostala večna tajna o jednoj ličnosti, nesvakidašnjem dogadjaju i baš u tome leži njena draž. Ona se prenosi sa kolena na koleno, od usta do usta, često puna humora i duhovitosti. Evo priče Milenka Genčića o poznatom obućarskom majstoru, Velji Šijačiću...
Mladi srbobranski, odnosno sentomaški, kako se naš grad zvao za vreme Austrougarske, obućarski radnik, Velja Šijačić udario je “glanc” na čizme veleposednika i bankara, Steve Dunđerskog. Gleda Velja u čizme i razmišlja... Dobiće novac za čizme, a onda valja odmah putovati u Ujvidek, kako se tada zvao Novi Sad, da od trgovaca Jevreja kupi materijal za još nekoliko pari naručene obuće.
Gazda Steva ušao u radnju i kada ugleda svoje čizme lice mu se razvedri. Proba ih, a one stoje kao salivene. “Vidi se peštanska škola”, primeti veleposednik Dundjerski i plaća. Broji novce Velja te, onako, reče za sebe: “Ovo je za kuću, ovo za gospon - Klajna”, misleći na trgovca u Novom Sadu gde se snabdevao materijalom.
Reč po reč i gospodin Dunđerski dozna za nevolje mladog majstora, da robe može dobiti samo onoliko koliko ima gotovog novca. Nema dobrog “kezeša” ili garanta.
Za bankara i veleposednika Stevu Dundjerskog znali su svi u Austrougarskoj, te garancija koju tada od njega dobi, trebala je značiti prekretnicu u životu majstora Velje.
Radost je bila kratkog veka. Zaratila Austrougarska sa Srbijom.
Stigao i poziv da se Velja Šijačić, sentomaški obućar javi u subotičku regimentu narednog dana.
Majstor Velja, koji je 1914. imao 26 godina, poneo je u rat “šusterski” pribor. Spakovao je čekić, klešta, šilo, klupče fonala i pregršt teksa, eksera u ruksak. Mesta je bilo još i Velja odluči da ponese i zadnju šunku - zlu ne trebalo. Nek se nadje kad čoveka pritisne glad - reče supruzi.
Obukao Velja uniformu, postade komordžija, a od ruksaka se ne odvaja. U kolima oružje, municija i šunka. Za dobre čilaše to nije veliki teret.
Ratno krštenje Velja je imao u novembru 1914.na Ceru, kada je njegova vojska pod komandom generala Poćoreka poražena i kada se dala u bekstvo. Bežali su vojnici kako su znali i umeli. Velja ostavi umorne konje u jednom selu, ali se ne odvaja od ruksaka. Kiša i blato usporavaju bežaniju. Jurnjava je trajala petnaestak dana, dok se Velja nije našao u Sremu. Bio je u iskušenju da načne šunku, ali bojao se veće gladi.
Put ga je vodio ponovo u Suboticu. Opravljao majstor Velja cokule i čizme, što je donosilo neku crkavicu. Bio je srećan što ne mora da načinje šunku o kojoj nikome nikada nije pričao. Noć je koristio da provetri šunku da se ne bi ucrvala i da se nadiše domaćeg mirisa, koji je prosto mamio oštru bricu na jedan rez. Odluku je uvek odlagao za sutra.
Veljina regimenta dobila je novi ratni raspored. Ratovao je u Galiciji i na ruskom frontu 1915. Čekić i klešta uvek su dobro došli da šunka ostane nenačeta. Umesto šunke Velja je jeo krompir i proju, a kada se našlo neko parče hleba, to je bila prava poslastica.
Sa ruskog fronta prebačen je u Italiju 1917. Dok su topovi mirovali, Velja je krpio cipele.
Drugovi u četi, često su se pitali - šta nosi Velja u svom rancu? “Slobodu”- šeretski je odgovarao majstor Velja.
Kada je Austrougarska kapitulirala i potpisala primirje, 1918.godine, Velja je bio na Soči. Putovao je skoro tri meseca kloneći se većih sela i gradova. Svraćao je u neku kuću da potraži parče hleba, a umesto hleba dobijao je nekoliko oskoruša. Kada bi ponudio obućarske usluge stizao bi pasulj i “žganci”. Ali zato po nekoliko dana, sem vode, ništa nije stavljao u usta.
U slobodni Srbobran, Velja Šijačić je stigao na dan Svetog Nikole, 19.decembra 1918. Kada se stišala radost ponovnog susreta, supruga je otvorila ranac i imala je šta da vidi. Šunka je stigla, istina užegla, ali nenačeta.
Vreme od četiri godine nije izbrisalo iz Veljinog sećanja garanciju Steve Dunđerskog. Narednog dana otišao je kod gospodina Klajna u Novi Sad i dobio materijala koliko je tražio. Prošlo je krpljenje, trebalo je praviti nove cipele.
foto: Vojvođanska šunka sa Karinog salaša