DEBELJACI!

Kako kažu, Debeljačkih ima na svim meridijanima sveta. Seljakali su se trbuhom za kruhom. Prvi put krenuli su u seobe na proleće 1383.godine. Po naredbi kralja Milutina, brata Dmitra Mrnjavčevića, krenuli su sa svojih vekovnih strništa jer im je pretila najezda turske imperije, nakon poraza Srpske vojske 1371. god.  u bitci poznatoj kao Marička bitka.

U zadruzi glavara Arona u selu Debeli kod Nove Varoši,  primljeno je ovo rešenje bez pogovora. Slobodna carska sela kreću se u daleku nepoznatu zemlju Ugarsku.

Putovanje je trajalo mesecima. Pred njima je velika reka Dunav preko koje je prelazak trajao danima. Svoj mir nađoše u selu Starčevo. Sklapaju se prijateljstva sa domaćinima koji govore istim jezikom. Tu nadjoše svoj mir.

Bližio se Uskrs 1384.godine. U Starčevo stiže državni činovnik, koji takođe govori njihovim jezikom. Čita se carska naredba o popisu novih stanovnika. Carska se naredba mora poštovati, ali kako... Novi stanovnici znali su za svoja imena: Aron, Arsen, Arpad, Andrija, Marko, Milutin, a prezime niko nije znao.

 Sazvan je Sabor staraca – mudraca, dugo se većalo. Starešina zadruge Aron,  odluči na Veliki petak 1384. da svi novopristigli članovi nose jedno prezime - Debeljački, po selu Debeli iz kojeg su došli. Međutim, kada je bila u pitanju krsna slava odlučiše se za dve, pošto između sebe nisu svi bili rod. Jedni se odluče za Miholjdan, koji se slavi 12.oktobra posvećen Svetom Kirijahu Otšelniku, a drugi za svetog Georgija -  Đurđic, koji se slavi 16.novembra. Na taj način omogućeno je da se mogu međusobno ženiti i udavati.

Istorija je učiteljica života. Nakon pada Smedereva pod tursku vlast, 1459.dolazi do velike seobe Srba. U Ugarsku izmedju 1478. i 1482.godine, preko Save i Dunava prešlo je preko 200 hiljada ljudi naseljavajući Srem, Banat i Bačku.

Kada je ugušen ustanak vršačkog vladike 1594.godine, od zloglasnog Sinan paše, koji spali mošti Svetog Save na Vračaru u Beogradu, Srbi u Banatu znajući za tursku svirepost, napuštaju svoje domove i prelaze Tisu.

Nalaze svoje utočište u Srbobranu – Sentomašu, gde je već živeo srpski živalj. Najveći broj novih doseljenika poticao je iz Banata sa prezimenom Debeljački.

Poznati kao dobri i hrabri ratnici, Srbi, silom prilika, postaše čuvari granice Austrije od turskih upada. Kada je vojnu granicu 1751.godine Dekretom ukinula austrijska carica Marija Terezija, novi doseljenici prihvatiše se obrade zemlje. Salaši su nicali kao pečurke posle proletnje kiše.

Porodica Debeljački za svoje graničarske usluge, dobi po 44 lanca u potesu Kutoš, u srbobranskom ataru. Izgradiše salaše i prekriše slamom. Vatra je međutim stalno pretila da uništi njihovu muku. Kasnije sa proizvodnjom crepa u devetnaestom veku, Debeljaci svoje salaše prekriše crepom. Sve porodice Debeljački imale su dobre konje, koje su uprezali u dugačka kola i odlazili u selo po crep. Kada su se vraćali, jedan od Debeljačkih odluči da pod teškim teretom obiđe drugog. Ovaj medjutim, ne želevši da to dozvoli, ošinu malčice konja, tek toliko da ga niko ne može obići. Tvrdoglavost tada zavlada medju svima. Svi poželeše da zaobiđu onog ispred sebe, da pokažu da imaju bolje konje.

Nastade tako luda trka džombastim lenijama. Niko nije mislio da bi se crep mogao polomiti. Kada su stigli u svoja dvorišta na salašu, crep su istovarali lopatama, te njihovi salaši još dugo ostaše pod slamom.

Debeljaci su uvek bili vredni ratari. U vreme žetve, koja se nije mogla zamisiti bez mobe, na jednom salašu Debeljačkih puno snopova zlatnog zrna sadenuto je u kamaru i uvek se osećao miris zrele pšenice. Kamaru je obasjavala purpurna crvena svetlost sa zapada. Vlat nabubrila, samo što ne pukne. Oglasi se i lokomotiva koja je dovukla vršalicu. Zavlada radost na salašu domaćina. Sutra je vršidba, dan koji se pamti i poštuje, dan za svetkovanje. Svaki član porodice ima svoj zadatak. Tu su i radnici koji rade na vršalici.

Mladost ne priznaje naređenja starijih. Domaćinov sin, momak od dvadesetak godina, obećao je da će to veče doći na rakiju,  s' najboljim drugom koji će dovesti devojku. Mati kad ugleda sina da se sprema za noćno veselje moli ga da ne ide u selo. Majčine reči, kao da nisu dopirale do sinovljevog uha. Uzavrela mladalačka krv, ići ili pući. Pokušala majka da upotrebi svoj autoritet, te mu preti da neće dobiti ni kola ni čeze. Neka ide peške. Sin ne sluša majku, uleće u štalu, uzjaha mladog ždrepca bez sedla. Razočarana majka procedi kroz zube “Dabogda slomio vrat”. Nesreća nikad ne dolazi sama. Ždrepcu noga upala u rupu na putu, posrnu i pade. Mladić osta na mestu mrtav. To se dogodilo 21.jula na Svetog Prokopija. Od tada za sve Debeljake važi nepisan zakon, na ovaj dan nikada ne prežu konje.

Milenko Genčić (1929 - 2001)

 

Postavio: Administrator dana 2016.11.03

|  Ocena:

 

                                    

 

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!