JAÄŒI OD GLADI ILI PUTEÅ ESTVIJE JEDNE Å UNKE
Milenko GenÄić, beležio je bisere sa srbobranskog šora. To su anegdote u kojima se provlaÄi tajanstvenost, nedopuštena misao i Äovekova potreba da duši da oduška. Zanemarena književna vrsta, anegdota je bila i ostala veÄna tajna o jednoj liÄnosti, nesvakidašnjem dogadjaju i baš u tome leži njena draž. Ona se prenosi sa kolena na koleno, od usta do usta, Äesto puna humora i duhovitosti. Evo priÄe Milenka GenÄića o poznatom obućarskom majstoru, Velji ŠijaÄiću...
Mladi srbobranski, odnosno sentomaški, kako se naš grad zvao za vreme Austrougarske, obućarski radnik, Velja ŠijaÄić udarao je “glanc” na Äizme veleposednika i bankara, Steve DunÄ‘erskog. Gleda Velja u Äizme i razmišlja - dobiće novac za Äizme, a onda valja odmah putovati u Ujvidek, kako se tada zvao Novi Sad, da od trgovaca Jevreja kupi materijal za još nekoliko pari naruÄene obuće.
Gazda Steva ušao u radnju i kada ugleda svoje Äizme lice mu se razvedri. Proba ih, a one stoje kao salivene.
- Vidi se peštanska škola, primeti veleposednik DunÄ‘erski i plaća. Broji novce Velja te, onako, reÄe za sebe:
- Ovo je za kuću, a ovo za gos'n Klajna, misleći na trgovca u Novom Sadu gde se snabdevao materijalom.
ReÄ po reÄ i gospodin DunÄ‘erski dozna za nevolje mladog majstora, da robe može dobiti samo onoliko koliko ima gotovog novca. Nema dobrog “kezeša” ili garanta.
Za bankara i veleposednika Stevu Dundjerskog znali su svi u Austrougarskoj, te garancija koju tada od njega dobi, trebala je znaÄiti prekretnicu u životu majstora Velje.
Radost je bila kratkog veka. Zaratila Austrougarska sa Srbijom.
Stigao i poziv da se Velja ŠijaÄić, sentomaški obućar javi u subotiÄku regimentu narednog dana
Majstor Velja, koji je 1914. imao 26 godina, poneo je u rat “šusterski” pribor. Spakovao je Äekić, klešta, šilo, klupÄe fonala i pregršt teksa, eksera u ruksak. Mesta je bilo još i Velja odluÄi da ponese i zadnju šunku - zlu ne trebalo.
- Nek se naÄ‘e kad Äoveka pritisne glad, reÄe supruzi.
Obukao Velja uniformu, postade komordžija, a od ruksaka se ne odvaja. U kolima oružje, municija i šunka. Za dobre Äilaše to nije veliki teret.
Ratno krštenje Velja je imao u novembru 1914.na Ceru, kada je njegova vojska pod komandom generala Poćoreka poražena i kada se dala u bekstvo. Bežali su vojnici kako su znali i umeli. Velja ostavi umorne konje u jednom selu, ali se ne odvaja od ruksaka. Kiša i blato usporavaju bežaniju.
Jurnjava je trajala petnaestak dana, dok se Velja nije našao u Sremu. Bio je u iskušenju da naÄne šunku, ali bojao se veće gladi.
Put ga je vodio ponovo u Suboticu. Opravljao majstor Velja cokule i Äizme, što je donosilo neku crkavicu. Bio je srećan što ne mora da naÄinje šunku o kojoj nikome nikada nije priÄao. Noć je koristio da provetri šunku da se ne bi ucrvala i da se nadiše domaćeg mirisa, koji je prosto mamio oštru bricu na jedan rez. Odluku je uvek odlagao za sutra.
Veljina regimenta dobila je novi ratni raspored. Ratovao je u Galiciji i na ruskom frontu 1915. ÄŒekić i klešta uvek su dobro došli da šunka ostane nenaÄeta. Umesto šunke Velja je jeo krompir i proju, a kada se našlo neko parÄe hleba, to je bila prava poslastica.
Sa ruskog fronta prebaÄen je u Italiju 1917. Dok su topovi mirovali, Velja je krpio cipele.
Drugovi u Äeti, Äesto su se pitali - šta nosi Velja u svom rancu?
- “Slobodu”- šeretski je odgovarao majstor Velja.
Kada je Austrougarska kapitulirala i potpisala primirje, 1918.godine, Velja je bio na SoÄi. Putovao je skoro tri meseca kloneći se većih sela i gradova. Svraćao je u neku kuću da potraži parÄe hleba, a umesto hleba dobijao je nekoliko oskoruša. Kada bi ponudio obućarske usluge stizao bi pasulj i “žganci”. Ali zato po nekoliko dana, sem vode, ništa nije stavljao u usta.
željezniÄka stanica Srbobran
U slobodni Srbobran, Velja ŠijaÄić je stigao na dan Svetog Nikole, 19.decembra 1918. Kada se stišala radost ponovnog susreta, supruga je otvorila ranac i imala je šta da vidi. Šunka je stigla, istina užegla, ali nenaÄeta.
Vreme od Äetiri godine nije izbrisalo iz Veljinog sećanja garanciju Steve DunÄ‘erskog. Narednog dana otišao je kod gospodina Klajna u Novi Sad i dobio materijala koliko je tražio. Prošlo je krpljenje, trebalo je praviti nove cipele.
Milenko GenÄić (1929 - 2001)
| Postavio: Administrator dana 2017.01.25 | | Ocena: |
|
Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!
Prijavi se
