NARANDŽASTI SANYO TRAZISTOR

Kada vratim film unazad, čini mi se da sam oduvek imao problem sa nesanicom. Još u osnovnoj školi, sedamdesetih godina prošlog veka, noć mi je bila privlačnija od uobičajene svakodnevnice. Ustajanje u pola osam, umivanje, pranje zuba, oblačenje, zatim škola koja je bila užasno dosadna, kod kuće ništa naročito zanimljivo, popodne je umelo ponekad da bude ok, međutim noć je bila moja.

Moji roditelji, kao i većina drugih polagala je velike nade u mene, pa je stoga logično bilo da se ide u devet u krevet. Tada nije bilo milion tv programa, kompjutera, poznanika, facebook-a i drugih "modernih gluposti". Pred spavanje se obično čitala, verovali ili ne, neka knjiga. Sećam se, nekako u to vreme (niži razredi osnovne škole) moja omiljena je bila "Magareće godine" od Branka Ćopića. Čitao sam je, da ne slažem, jedno pet puta.
Nakon što bi me poslali u krevet moji roditelji su, po pravilu tolerisali upaljeno svetlo u sobi, jedno pola sata. Potom bi, najčešće pokojna mama Nada, preuzela na sebe ulogu "dežurnog" i dolazila je da me upozori da se ujutro ide u školu, da je vreme za spavanje, da ukoliko želim da budem dobar đak (to se valjda podrazumeva) moram da budem odmoran, jer tako čovek bolje pamti. Uz laku noć gasila je svetlo i ja kao spavam.

Naravno, bila je to šarena laža. Na scenu je stupao moj narandžasti sanyo, tranzistor japanske proizvodnje. Male slušalice su bile tu neophodan rekvizit, zaštita od nenajavljenih obilazaka roditelja. I počinjala je potraga na skali. Ponedeljak je bio dan kada se neizostavno na radiju Beograd slušala emisija koju je uređivao Nikola Karaklajić, a koja se zvala "Veče uz radio". Bio je to, u to vreme incident u programu radija Beograd, jer slušala se neka, druga muzika. Čovek je u to vreme potezao neke silne veze (to sam kasnije saznao) i preko raznih prijatelja, uspevao, preko Jat-ovih stjuarta, pilota i stjuardesa da iz Londona, za basnoslovne pare nabavi najnovije singl i LP ploče. Za one mlađe, koji ovo čitaju, to su oni crni, plastični krugovi, koji se najčešće nalaze u podrumu, ili na tavanu, a pripadaju vašim roditeljima. To se stavljalo na gramofone i proizvodilo je muziku. Danas ima disk džokeja koji svoje nastupe grade na analognom zvuku i pločama, ali takvih je užasno malo i prava su retkost.

Elem, da se vratim na temu.

Ponedeljak od 8 do 10 uveče bio je dakle rezervisan za "Veče uz radio". To je bilo ok i donekle prihvatljivo za moje roditelje, međutim vreme za zabranjeno voće je bilo nešto kasnije. Svake noći, slagaću, ali u svakom slučaju posle deset na radiju Zagreb bila je nekakva emisija koja je bila posvećena rock and roll-u. Jedan od voditelja te emisije, čijeg se imena na žalost ne sećam, ipak je prošlo previše vremena, bio je, u to vreme za mene misteriozni, Dražen Vrdoljak. Čovek sa neverovatnom mirnoćom u glasu koji je odisao gospodskim duhom, tako nesvakidašnjim za moje okružnje. Bila je to čista egzotika. Čovek govori, sve ga razumem, a kao da je sa druge planete. Eto, slučajnosti i tužne koincidencije. Obojica koje pominjem u ovoj priči, Dražen Vrdoljak i Nikola Karaklajić umrli su iste godine, 2008. Duboko poštovanje obojici.

I sada dolazimo do onoga što je stvaralo neprijatnosti, kako meni, tako mojim roditeljima. Obično sam zbog toga bio u školi nikakav, pospan i bez trunke koncentracije i zanimanja za trud mojih učitelja i nastavnika. S' druge strane, moji roditelji su bili na silnim mukama da me ujutro probude i sve vreme su lupali glavu, kako to da sam poslovično neispavan, kad sam legao na vreme, svetlo ugašeno...

Narandžasti Sanyo gotovo svake noći, skriven ispod jastuka, iza ponoći donosio je u moju sobu jedan drugačiji, lepši, zanimljiviji i dinamičniji svet. Radio Lusemburg koji se u to vreme noću slušao na srednjim talasima, bio je "ludilo - strava - ekstra". Nisam ništa razumeo šta pričaju, ali u to vreme, uopšte nisam obraćao pažnju na to. Ono što je mene fasciniralo i držalo budnim iz noći u noć, bila je ta nepoznata energija koja je stizala iz mog narandžastog tranzistora japanske proizvodnje. Muzika koja je bila očaravajuća nepoznata, neodoljiva, hrabra i tako živa. Znao sam da je to zvuk budućnosti. Osećao sam da je važno da ostanem budan i da čujem. Bio je to zvuk novog sveta, koji je već uveliko negde postojao.

Moj pokojni otac Miroslav, nikada nije razumeo strast koju sam tada osećao slušajući radio Luksemburg. Ipak, bilo je to na tragu onoga što je često umeo da mi kaže kada je bilo vreme za savet. Govorio je - sine, uči od najboljih i nećeš pogrešiti...

Aleksandar Šijačić

 

 

Postavio: Administrator dana 2017.02.13

|  Ocena:

 

                                    

 

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!