DJURDJEVDANSKO KRŠTENJE
Nadaleko je bila čuvena kafana "Balkan", a u nju su rado dolazili gosti sa svih strana sveta. Po predanju nastala je između dva Svetska rata i postojala je do sedamdesetih godina prošlog veka, kada je stavljen ključ u bravu, a zgrada srušena. Evo priče koju je zapisao Milenko Genčić, a koja je zapis iz kafane, davne 1933.godine.
Tamburaški orkestar Milana Kurjaka iz Srbobrana bio je poznat u celoj Vojvodini. Oduševljavao je goste iz Bečeja, Vrbasa, Kule, Sombora, Subotice, a dolazili su gosti i iz Beograda da bi uživali u izvanrednom muziciranju srbobranskih tamburaša. Njihova muzika opijala je bolje nego sremsko vino, a gosti su padali u sevdah. A kako i ne bi kada su u orkestru svirali sve sami asovi tambure: Milorad Vrana – bas prim, Milan Babić - kontra, Neca Čedica - kontra, Adam Kolopar – bas prim, Antal Moravec – bas prim, Đoka Šijačić – čelo, Žarko Pidža – bas prim, Duško Radonjić Puškaš – bas, Vasa Jovanović – prim, i Andrija Ostojić prim, ujedno i kapelnik.
Dvanaest tamburaša, jedna duša, jedan glas. Milan Kurjak, srbobranski Karuzo. Srbobranski tamburaši bili su čuveni po izvođenju poznate pesme “Dalmacija”u četiri glasa. Od jačine zvuka otpadao je malter sa plafona restorana “Balkan”.
Vasa Jovanović rodom je iz Kovilja. To je priča o muzičaru, kompozitoru. Završio je muzičku školu. Komponovao je čuveni “Koviljski marš”, koji se i sada izvodi samo u ovom malom, bačkom selu.
Batuka o Balkanu
Kao dečak odlazio sam u "Balkan"na ćevapčiće. Otac me je vodio. Bio je kafanski društven čovek, meraklija i veseljak. Mnoge ugledne porodice odlazile su u to doba na provod u "Balkan". Dolazili su tu redovno i novosađani i beograđani, a o ovima iz okolnih mesta da ni ne govorim. Glavni "mamac" bili su uvek dobri tamburaški bendovi. Vrhunski majstori ovog posla. Sećam se tih divnih, poletnih vremena kada su se ljudi više družili, provodeći se uz jelo, piće i naravno dobre tamburaše.
Zapamtio sam tri orkestra, jer sam kao momak, često sa "najgorima" ostajao do kasno u noć. Zapravo sve je zavisilo od gostiju, parajlija, koji su već na prvu pesmu padali u dert i svedah.
Čuvena Jovicina banda, Leletova banda iz Deronja, a orkestar koji je najduže svirao bila je lazicina banda.
Odlukom opštinskih vlasti s početka sedamdesetih ova čuvena kafana je zatvorena, a kasnije i porušena.Taj poslednji dan čuvene kafane proveo sam u "Balkanu" uz druženje dva dobra druga, a jedan od njih je sa setom rekao: "Nema više "Balkana", a Lazica, Joza, Miška, Gliša, Laza čelista odsvirali su mu tada čuveni dalmatinski šajkaš "Dalmaciju".
Veče uoči Đurđevdana 1933. “Balkan” prepun gostiju. Banda nema vremena za odmor. Gosti naručuju pesme, naručuju piće za muzičare. Želje se moraju ispuniti, gost mora biti zadovoljan.
Cik zore, rađa se novi dan, pojavilo se sunce sa istoka, fajront. Nema više ni jednog gosta u restoranu. Muzičari broje novce. Milanu Kurjaku, šefu orkestra, Vasi Jovanoviću kompozitoru i Andriji Ostojiću pripadaju po dva dela. Ostali članovi tamburaškog orkestra dele novac na jednake delove. Svi zadovoljni.
Začuše se zvona sa pravoslavne crkve Svetog Bogojavljenja, jutrenje. Andrija Ostojić predlaže da za ovako veliki praznik čitav orkestar ode u crkvu i prisustvuje jutarnjoj molitvi. U crkvu ulazi i Adam Kolopar, mađarski cigan, omiljeni član orkestra. Muzičari dobro zagrejani na predlog Milana Kurjaka odluče da se Adam Kolopar prekrsti u Srbina. Adam sa radošću pristane, a kum Milan Kurjak. Sveštenik obavi krštenje, a Adam dobi ime Joca Kurjak po svome kumu. Đurđevski uranak tamburaši Milana Kurjaka nastaviše u Šumici sve do zalaska sunca.
Zapis iz kafane BALKAN gde je u drugoj polovini prošlog veka goste zabavljao orkestar, čuvenog violiniste Lazice Novakovića
Milenko Genčić
Postavio: Administrator dana 2017.05.09 | | Ocena: |
U Mittwoch, 10.Mai 2017, 19:20
Poruka od: Etnpfolksini
По причама моје мајке и старих, најлепше
доба у Србобрану било је између два
крвничка рата! Живело се у кафанама а
Србобран их је имао охо-хо! ПУНО! Сигурно
је било лепо и раније пре 1. великог рата,
а било је лепо и касније после ослобођења
након 2. светског рата, јер свако време је
носило своје лепоте за оне који су живели
тада.Камо среће да ратова није било па би
ваљда и свет био лепши и бољи а и ми људи
би ваљда били бољи и ценили би више једни
друге и оно шта нам је драги Бог подарио!
Дивна прича а такође и сећање на
ГОСПОДИНА Лазицу и виртуозно
музицирање и певање на овом снимку!!!!!!
(најежих се на крају после овог Лазициног
Мексикоооооооо!!!!)
|
Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!